Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 90

Суштина поетике | часопис за књижевност Е СЕЈ | М ИЉАН К УЈАЧА НЕКОЛИКО РИЈЕЧИ О КУЛТУРИ За К. звану Канопус, која над пустињом затрепери и изгуби се прије но што ми показа пут Све је почело онда када је титан Прометеј, потомак старог божанског рода, дугом стабљиком дохватио распаљен жар са сунчаних кола и, пренијевши га на земљу, међу људе, запалио ломачу која је пркосно у инат Олимпу пламтјела. Прије него што је Атина подарила дух бесмртности људском тијелу, тада само иловачи оквашеној ријечном водом, човјек није био друго до напола остварено биће које је с посебним посланством некуда кренуло, па се зауставило. Затребало му је ватре, оног без чега би бивствовао као обична хладна маса, попут обичне звјери што лови и риче, лута као суманута сјена што је своје тијело изгубила, са закрвављеним беоњачама у очним дупљама из којих само за плијеном погледом кидише, а не гледа око себе онако како би Божије створење требало да гледа и чистим оком о животу сазнаје... Изговарајући ријеч култура у мени буде као да сам у смирај напорног дана пошао на ходочашће сунцу што лагано залази и својим високим челом донекле провирује иза високих брегова. То је некаква тиха и мила ријеч коју не бих умио да викнем као што бих остале ријечи могао гласно говорити. Имам утисак да ме, из потаје, вреба пријекоран глас службенице у библиотеци која реагује и на најмањи шум намрштена приносећи жустро кажипрст ка својим уснама. Кажем – ходочашће. Звучи свечано. Већ поиздаље назирем смјерне главе достојанственика како у колони ступају, потопљени у врелини побожности, гдје промичу салијетани димом из кадионица. А зар није свако окретање култури својеврсно поклоњење нечему што је, у поређењу с нама, 90