Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 9

Суштина поетике | часопис за књижевност ЖЕНСКА ИСКРЕНА ПЕСМА Милану Ракићу Болесна си моја потреба да волим, мој усуд и клетва души што страда, ја саму себе рањавам и болим и изнова се радујем, душом вечно млада. Сујете си моје последица нема, самољубља мог тек си само део, пролазна ко боја жутих хризантема, за тренутак среће болим живот цео. И у сваком трену истине и лажи, кад мисао твоја снове моје сања, подивљала крв већ нове речи тражи, без имало стида, душе, покајања. У тренутак један сав живот кад стане, кад верујеш мили да си смисао ми свега, ја крвљу твојом видам старе ране, или будна снујем на твом месту њега. (1995) САМОУБИСТВО  Још нисмо вични слову. Отеше нам се књиге Истине. Онај Који Јесте чуду се начудити не може, шта нам би – кад откри лице своје, што дигосмо руку на себе? 9