Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 81

Суштина поетике | часопис за књижевност Међутим, Данијел је видео оно што је Емил желео да његов брат види, пажљиво планирану представу. Када се кочија удаљила од замка, Емил је наредио кочијашу да се заустави, да му испрегне коња, те се он вратио назад у замак. У кочији није била Симона, него нека друга жена која је носила исту маску и одећу као Симона. Емил се вратио у замак и кришом сишао у подрум. Спиралне степенице су водиле до тамница које су се налазиле испод подрума. У једној од тамница је била Симона, и даље обучена у балску хаљину од краљевски плаве свиле украшену белом чипком на крајевима рукава око ручних зглобова и око деколтеа, имала је маску прекривену тамноплавим сатеном, по којем су златном бојом биле насликане руже и украшену златним и црним перима, а око врата је имала огрлицу са дијамантом Аурора. Њена плава коса је била покупљена у раскошну пунђу украшену шналама са сафирима и бисерима. — Емилe, преклињем те, пусти ме — говорила је док су је сузе гушиле, а прстима је очајнички стезала хладне и прљаве решетке тамнице. — Молим те, не остављај ме овде саму. Плашим се. Не желим да умрем овде. Пусти ме… — Сама си крива за своју судбину, Симона. Изабрала си Данијела. Могла си бити срећна да си изабрала да се удаш за мене. Заборавила си да мене нико не одбија! Мене нико не оставља! Издала си ме, Симона, и сада ћеш платити. Скупо ћеш платити своју грешку! — Емил је изгледао као да га је запосео ђаво, његов бес је био неизмеран. — Молим те, Емил. Оставићу Данијела, ако је то оно што желиш. Поћићу са тобом било где. Само ме не остављај да умрем овде сама. Смилуј се. Плашим се…— преклињала га је. — Симона, твој грех не може бити опроштен! Никада ти нећу опростити! Ипак, показаћу мало милости. Нећу те оставити да полако умиреш у тој тамници — Емил је отворио врата тамнице и ушао унутра. Извадио је ловачки нож и зарио оштрицу Симони у стомак. Вриснула је од бола. 81