Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 75

Суштина поетике | часопис за књижевност О ДЛОМЦИ КОЈЕ ПАМТИМ Приредила: Сања Живковић БЕЗ ЉУБАВИ | ПАВЛЕ УГРИНОВ Мој Пољак отпутовао је још јужније, у Стару Нубију... Тамо одлазе само најиздржљивији, премда је он само конзерватор, али и међу њима постоје мање или више издржљиви... Тако се, упркос свему, и праг моје издржљивости подиже, лагано се привикавам, и ускоро ћу, ваљда, моћи да га посетим... Он поручује да ће због тога бити – срећан! Не бој се, нема ту ни трунке ироније... Нема у пустињи ироније... Али, ако је током векова понегде и понекад искрсла, онда је тај тренутак сигурно сличан овоме, кад измештамо нешто што у нашој светлости симболизује – вечност... И то само материју те вечности, а не само апстракцију... Стојимо сасвим сићушни у подножју те неописиве слике вечности и крановима подижемо гигантске храмове и богове заједно са њима! То је оно што ми личи на огромну иронију... Посматрала сам те фараоне у музеју у Каиру, дуго загледана у њихове мумије... Један добро очувани фараон фиксирао ме је иронично, било је то несумњиво... А пре но што ћу се окренути, као да ми се и благо насмешио у знак милости... И одједном сам схватила саму срж ироније, коју ми уопште не разумемо... Ми се заправо само површно поигравамо... Измештамо те фараоне из њихових гробница, из њихових вечних постеља, окружених громадним каменим блоковима, који су му обезбеђивали вечни мир у вечном боравишту... 75