Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 51

Суштина поетике | часопис за књижевност БУРА… Ноћ се спустила на грешну земљу И црним велом увила јој лице; Нит сија озго блеђани месец Нити безбројне сјају звездице. Облаци густи васељену, небо Завили сасвим у магле своје; Беснилом ветар хучи и бруји Као да песму самртну поје. Ветрови звижде кроз поноћ нему; Севају муње, громови бију, Земља се тресе као да по њој Паклени дуси сад коло вију. Кад муње севну, па кад загрми Кô глас да чујем страхотног гнева: Зар се гнев робља, патника вечног, У громовима увек не излева? 1896.  ПОТОКУ Ој, поточе, жури, жури, Одавно те море чека, Нек те умор не савлада, Ма да идеш из далека: Па кад те бурно море На широке прими груди Реци тужно, реци њему, Реци да су жедни људи: Нису жедни, нису воде, Већ су жедни, ој, слободе! Бања Ковиљача, 1897. 51