Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 50

Суштина поетике | часопис за књижевност А одјек гором јечи: „Ка тамном гробу већ!...“ Сенку за сенком јела промиче помни коњиц. Тек сова изви глас. „О, збогом, свете мрски, – о, збогом жићу горки, У гробу тек је спас!“ А одјек гором јечи: „У гробу тек је спас!...“ Шабац, 1894. ДРАГОЈ Љубим те, душо, љубим силним жаром За тебе живот није бедан клет; У миљу дане ти проводиш своје, Ти не знаш, шта је, ко је овај свет! Ти слатке снове будућности сневаш, У цветну дољу упрла си гред; А свака капка крви срца мога, Леденом струјом ствара се у лед. Цео свет теби љубак је и мио, Мислиш, да срећом засјан је одсвуд, О, али ја га с клетвом у смрт шаљем, Јер крвном мржњом о, пламти ми груд. Грлим те, душо, љубим силним жаром, Силније, реци, да ли бити мож'? И ако ти љубим, грлим вито тело, – Држећи у руци – за тиране – нож. Шабац, 1895. 50