Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 49

Суштина поетике | часопис за књижевност НЕ ЖАЛИМ ЖИВОТ Смртни је часак дошô; гробу се ледном спремам, Клеца ми трошно тело: животне снаге немам; Ал' ја се не бојим смрти – живот је горак био – Животне сласти нисам ни једне капи пио. Смрт није страшна? Кад ми срце и душа веле, Да ћу живети вечно, код оних што спас желе Целоме људском роду. Није ми живота жао; јер моје песме снаже Патнике целога света што себи спасења траже – У борби за слободу! Шабац, 1897.  ОДЈЕК Кроз гору коњик хита, лице му сетно, бледо, Мори га туга, мори га вај. „Зар нигде да ме прођу жића ми горки дани, Ил' у гробу, можда, тек је јаду крај?“ А одјек гором јечи: „У гробу тек је крај!...“ Затрепта бујно лишће… за облак месец скри се… Славујев јекну глас… „О, небо, где ћу наћи станка и покој души? Да није у гробу спас?“ А одјек гором јечи: „У гробу само је спас!...“ Топота помног коња кроз лисну густу гору Потмули бруји јек. „О, куда сада гредем, да л' на крај света мору, Ил' тамном гробу већ!“ 49