Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 47

Суштина поетике | часопис за књижевност повлаштеног слоја, и њима се јасно легитимира као социјалиста. Интелектуална и животна опредељења су му била под јаким утицајем Светозара Марковића и поезију схвата као средство за постизање хуманијег друштва. Он прилази радничком покрету у тешким данима по цео народ Србије, у времену кад су моћне капиталистичке банке у Београду, Шапцу, Ваљеву и Смедереву снажно експлоатисале целу земљу: радништво, сељаке, занатлије. У таквој ситуацији Абрашевић у почетку усваја дух средине: песимизам, јадиковку, констатује беду и пева о унесрећеном раднику, пролетаризованом сељаку, али за разлику од својих другова и других младих песника тог времена не остаје у очају. Упорно читајући социјалистичку литературу и учећи се да гледа шире око себе постаје све борбенији и класно свеснији и пева о светлим данима који ће тек доћи снажним гласом прекаљеног борца, свесног шта треба мрзити, шта волети, и чему се надати. У том периоду настају песме позива на освету и борбу као једини излаз из неподношљивог стања. Таква је у нашој поезији јединствена трибунска песма Црвена (1894). Осећао се усамљеним у револуционарним настојањима и окупља истомишљенике с којима се састаје у својој соби, расправљају и договарају се о даљим активностима, и у томе је имао велику подршку мајке. Веома упорни и ангажовани млади људи, у оквиру својих могућности, покрећу два листа: књижевни Омиров венац и сатирични Грбоња. Нису имали средстава за штампање и листови су излазили у рукопису, уз велики труд младих социјалиста а у тиражу од само два – три примерка. Прослеђивани су од руке до руке и тако читани. Све ове делатности су оставиле трага на иначе осетљиво здравље Косте Абрашевића. Таленат му се расцветавао али живот гасио. Песме је објављивао у Социјал- демократу (1895) и Врачу (1896). Свестан да му се ближи смртни час не пада у очајање већ песмом Не жалим живот (1897) изражава крајње искрено своју доследност у борби за 47