Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 192

Суштина поетике | часопис за књижевност Да ли ће се икад наше цесте срести зна онај ког' слуте божје благовијести. Стога желим само кад све одрвени да и ти у снове јутром дођеш мени. И да наше сјенке у слаткост отплове пред зору кад мјесец купи праменове. Миладин Берић  ВЈЕТРИЋ НЕСТАШКО Вјетар је дувао једнога дана, преко кровова и преко грана. Ма, није то дување било обично, не видјех ништа ја томе слично! Негдје би десно да лети врабац, ал' вјетар брзо мијења му правац, негдје би лијево да скрене куче, ипак ћеш десно – вјетар фијуче! И не знам како не би га стид – залијепи једног миша за зид! Шта да је тада наишла мачка, шарена, спретна, репа дугачка? Мишу од страха срце би стало, ал' брзо би опет и закуцало, јер би на неку другу тачку однио вјетар госпођу мачку. 192