Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 182

Суштина поетике | часопис за књижевност али она није била за њих. Тако ни та девојка није могла мени да припадне. То сам, негде дубоко, знао од самог почетка, али, као што кажу, љубав је слепа, па нисам могао ни хтео то да видим и јасно признам себи. Разум само докучује оно што је душа већ знала. Где ли сам то прочитао? Можда код једног руског писца, Захара, али мислим да је и он то мазнуо од других, послужио се неким филозофским учењем, и сам је споменуо тако нешто. Небитно. Истинито, одакле год да је потекло. Јесам ли се и ја, као мој деда, помирио с Богом? Ја у рату нисам био. И не знам ко је коме учинио већу неправду, ко се коме више замерио, ја Богу или он мени. Чудни су путеви Господњи, од давнина стоји у Библији. И чудно је како се задесимо на неком од тих његових путева. Својом вољом или игром случаја комедијанта, руковођени погрешним изборима и малодушношћу или нечим изван наших моћи? Бог би га знао, ма како то иронично звучало. Несхватљив ми је преко сваке мере овај свет који је створио, ако јесте његова креација. За мене је она само једно велико и нерешиво питање. Али, за једну творевину морам му одати признање. Илузије. Јер, не може се увек тако строго судити. Понеке илузије су ипак лепе. Много теже бисмо живели без њих. Па зар није све што око види, читав обојени свет, заправо илузија, са својством објективности, будући да људи углавном виде исто. Мада се и та објективност може лако оспорити бар кад је нпр. о лепоти реч. Оно што код илузија збуњује или чак и одбија је њихова повремена краткотрајност и стална крхкост, која личи на варљивост. Није то ништа стварно, не може се за то држати, а опет, нешто тако дивно, оплемењујуће и заносно стане у тренутак омађијаности чаролијом илузије. Капљица воде на листу кроз коју пролази сунчев зрак постаје и сама мајушно сунце и зари својим бљеском. Врло брзо, чим се промени угао под којим светлост пада, или наиђе облак, она ће престати да постоји као звезда и прећи ће у оно што је и била – кап воде, можда и испарити, 182