Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 178

Суштина поетике | часопис за књижевност Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана када га изабраше за вођу. На њему се не опажа никакве промене. Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе, онако нагрђени и крвави, да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио. Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде у том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст. Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: — Куда ћемо? Вођа ћути. — Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало. — Па зар нисте сви на броју? — процеди вођа не дижући главе. — Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе. — Не могу да погледам!... — Зашто?! — Слеп сам! Настаде тајац. — Јеси ли у путу вид изгубио? — Ја сам се и родио слеп. 178