Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 176

Суштина поетике | часопис за књижевност велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он, оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече; на његовом лицу никакве промене, ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију, стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу. Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки чак почеше бежати. — Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради; није ваљда луд да себе упропасти. Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту, иза те јаруге, није каква дивна плодна земља коју је Бог нама наменио. Напред само, јер без жртава нема ничега! — тако изговори онај говорник и коракну два корака напред, те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, а камоли здрав и читав, изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечији живот. Вођа је имао ретку срећу, те се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну, те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу. Док се дотле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. 176