Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 175

Суштина поетике | часопис за књижевност Људи га опет узеше загледати и шапутати: — Само ћути и мисли! — Мудар човек! — Гле, какво је њему чело! — И намрштен једнако. — Озбиљан! — Куражан је, види се по њему. — Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш. Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, само ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломије по неколико њих ногу, или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били. „Помрли би да су и у кући седели, а камоли на путу!” — рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године- две дана пропало је, али стегли су срце родитељи, јер тако је Бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања: „То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочека ју да губе децу кад приспеју за удају и женидбу. Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости!” — тешио је опет онај говорник. Многи храмљу и гегају, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку о марами: сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље и даље. Све би то лакше подносили, али их је и глад често мучила. Али, напред се мора. Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији, мање двојица. (За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њиховом срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши). Па онда редом остали. Наједаред се указа грдно 175