Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 174

Суштина поетике | часопис за књижевност Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца, као деца, наравно, плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију, вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек — има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише Богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво, па и најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: — Браћо! — поче он. — Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам Бог милостиви сачува вођу од свака зла да би нас и даље овако успешно водио!... — Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... — прогунђа љутито она жена. — А јаој нога! — продера се чича, ослобођен том примедбом женином. Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове. — Јест, изгубићеш друго око, — плану говорник — па нека оба изгубиш. Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар. То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда, једно око! Шта ће ти очи кад има ко за нас гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће. — Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! — чуше се гласови са свију страна. — Коме се, браћо, не иде, — опет ће говорник — нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Што се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје. — Сви ћемо, сви за њим док нас траје. Вођа је ћутао. 174