Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 173

Суштина поетике | часопис за књижевност Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак, и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. — Па шта је сад опет? — вичу они позади. — Да се пробија трњак! — викнуше опет они уз вођа. Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! — вичу деца, па и многи људи из позадине. — Ето пута, ето пута! — ругају се гневно они уз вођу. — А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати. Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак. Навалише проваљивати. — А јаој! — завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу. — Нема, брајко, ништа без муке, ваља се и промучити, ако мислимо успети одговарају на то најодважнији. Пробише после многих напора трњак и пођоше дале. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих, па пођоше даље. Мало су прешли тога дана, јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време, те се бар гдегде нађе која воћка. Први дан, тако, пређоше ало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је привила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице, па рамље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде дале одважно за вођом, ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара, јер је рад да се врати натраг). Најзад, мало ко да нема трн у руци, или да није огребан по лицу. 173