Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 172

Суштина поетике | часопис за књижевност рећи ће један, па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу. — Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли. Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... — додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу. — Па, оно, није ни лако водити оволики свет! И мора да мисли кад је примио на себе толику дужност! — опет ће први. Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али, како никог не беше, није се могло даље оклевати. — Хоћемо ли се кренути? — питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. Вођа, својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута, машући достојанствено штапом испред себе, а маса крете за њим и викну неколико пута: „Живео!” Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођ се измаче мало, и лупи два-трипут штапом по плоту. — Шта ћемо? — питају. Он ћути. — Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу. — Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни. — Пссст, мир, децо! — Будитебокснама, шта се чини! — крсте се неке жене. — Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! За тили часак пуче плот као да га није ни било. Прођоше. 172