Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 170

Суштина поетике | часопис за књижевност на тако срећну мисао, као да се и Бог смилова на нас, те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођа, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже ни главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше; оборио главу, намрштен, ћути, лупка батином по земљи и мисли. Кад се говор заврши, он, не мењајући положај, кратко и 'ладно процеди кроза зубе: — Хоћу! — Можемо ли дакле поћи с тобом тражити бољи крај? — Можете! — продужи мудри странац не дижући главе. Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи. Саопштише збору срећан успех, додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку. — Није се ни макао с места, нити главе подиже бар да види ко му говори. Само ћути и мисли; на све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио. — Прави мудрац!... Ретка памет!... — повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам Бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити. И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором. Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште. Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у 170