Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 168

Суштина поетике | часопис за књижевност угла. — Је ли б..л..и..з..у? — чу се развучен шапат из једног — Браћо! — отпоче опет један говорити мало јачим гласом. — Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечно овде остати и радити од јутра до мрака па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом. — Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! — зашушта шапат, и маса пође некуд, не мислећи куда. — Станите, браћо, куда ћете? — опет ће онај први говорник. — Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе, место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем. — Да изаберемо, одмах да изаберемо!... — чу се са свију страна. Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре. — Браћо! — истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. — Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо и ја први не бих се смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него, кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?... 168