Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 166

Суштина поетике | часопис за књижевност КОЛЕБАРИ Има их свуда по Балкану, чича зараслих у браде беле. Сами са собом причају у дугу дану грдећи врапце и хвалећи пчеле. Њихов је свет и сав смисао неки плетени тор и небо променљива ока; ко јагње кротка им мисао не иде даље од баште босиока. Њихова љубав сасвим проста, зрачећи свему радост и мир, пред намерника – госта износи најлепши мед и сир. Уз лулу са жишком жари и сатљик ракије од три лета причаће вам сву ноћ све старе ствари и како белим цветом шљивик цвета. Не чудите се ако у зору рану и старословенски проговори старац тих. Има их свуда по Балкану, заборавила је и смрт на њих.  СУСРЕТИ Покаткад прође неко и спусти усне на срце остане само обрис тих: на равној белини снега птичјег крила траг. Покаткад прође неко и трепавицама ти мине његова сен а теби већ умро друг присан и драг. 166