Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 165

Суштина поетике | часопис за књижевност у вигњу ће челик срца моћи само да окали. С попаљених се огњишта по селима завет краде: у Мачве срп претвара, њиве наше у бојишта, а ратаре у громаде. Зато крају у пожару и ја вичем из све снаге: вековима на твом жару моћи ће се огрејати.  ЛЕТЊА СЛИКА На лаким крил'ма подигла се зора, А ведро јутро, са далеких гора, Сишло у села. Свеж лахор звижди кроза росне гране, А звонка песма на четири стране Гласе разнела. То раздрагана селска младеж пева, Идући на рад. Док се смех и врева, Под зрацима губи, Српови оштри обарају влат, А врело сунце у подневни сат Знојава чела љуби.  165