Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 164

Суштина поетике | часопис за књижевност ТВРЂАВА Громовите си викала речи, тврђаво изнад река, варварске, Цицеронове, старословенске, речи отровних стрела, катапулта, и дуговласе, старе колико и насиље, старије од мастодонта; И викала их дуго, тако језиво дуго као што је страх над зацењеним дететом дуг, ко поглед главе с коца, ко звиждук бомбе авионске над крошњама априлским у пролећу што је зачедило од слободе; И небу си, срџбом узрасла, враћала муње, потресе земљотресима све сричућ слогове тешке мудрости нежељене, по читав век са листом, гадино ратова светих. А данас само брујиш, сребрна шкољко, средином мора свиклог с вечношћу једино да разговара. Цвеће и младеж учи се по теби миловању док ти немаран ветар србуљу зидина развејава...  1941 Бунтовна ме Мачва роди и одњиха уз олује, те вам велим: Нигде тако не пева се о слободи, нит о правди лепше снује. И сад ветар што њом ватре распирује, поља пали, сав плод труда када сатре – 164