Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 144

Суштина поетике | часопис за књижевност поткожити тачним, корисним и употребљивим подацима. Ја мислим да је све то код њега било без икакве љубави за Византију. Он се осећао као велики песник који хоће да буде велики као човек на кога су упрте очи нације и који наде у њега положене мора да оправда. Он је мислио да народ од великога песника извесне ствари тражи и ко хоће да буде велики песник мора народне захтеве да оправда рецимо као народни посланик. Али то код Бојића није било трагично, није било двојства, није Бојић једно мислио а да се друго од њега очекивало. Него је Бојић решен да буде велики песник питао искрено, честито и истрајно: Шта се тражи од великога песника. И када је мислио да је одговор добио, он се управљао према одговору. И други песници код нас врло често били су идеално решени да раде оно што се од њих као од песника тражи. У прво време од њих се тражило да пишу патриотске песме. У ствари тако ми је причала једна наша прастара глумица у старо доба то се и звало песма или декламација. Није се ни могло замислити нешто друго. Војислав Илић истакао је са великом снагом да песник сам себи може да одређује циљеве и задатке. Дис је бежао од циљева датих са ужасом, али и грижом савести. Скерлић је то сматрао за беспуће. Он је песнику поставио као општи задатак да егзалтује живот, а као посебни задатак да способствује здрављу нације као елитнији пак и најпосебнији задатак да чак и у прошлости нађе лепих и згодних ствари које би нацији дале здравога потстрека... Наша новa поезија после рата покушала је да нађе не само нове песничке задатке, него уопште, најпре себе. Есеј jе објављен у листу Правда од 20. априла 1935. године у рубрици Књиге и писци, а Суштина поетике га преноси у целости и аутентично. Извор (линк) 144