Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 143

Суштина поетике | часопис за књижевност виде, а чији шум чујемо. Ноћу: све остало туђе ма како светло да је ноћ за наше славе златни звук. На Крфу се јавио у пуној слави и Филиповић чије су апотеозе ипак у суштини скромне и самим тим дирљиве. Његово оправдање не само да је легендарно, оно је меланхолично и оно се ипак боји да велике ствари назове великим именом. И ту је пијанство стидљиво једно. Пијанство је, иначе, тако често од стида да не избаналишемо велике речи изговарајући неразговетно у трезном стању. Као да се, велике, смеју самомудрањем наговештавати. Та стидљивост необично је србијанска и присно је патријархална. И нису то ни разметљиве бекрије славе. Пијанство ћутеће. Још више њиме је био прожет Милосав Јелић у „Србијанском Венцу“ који је несумњиво ремек дело. Истина и ту је једно оправдање — намењено не толико другима и иностранству за извоз колико нама самима, једно оправдање, ипак дидактично. Ко то не зна да већи песник не тражи оправдање, већ по своме необузданом нагону ствараоца и творца, аутократе и насилника он полази, мислим, од тога да његов свет, како га види и како га осећа и како га хоће има више начелног и исконског но сваки други свет. Према томе Шекспиру не пада ни на памет да се извињава што тај свет није друкчији. Велики песник намеће се а не правда се и не извињава се. Јелић се за наше херојство и његове форме, а највише пак зато што га једнако спомињемо и проливамо и сматрамо да га од заборава отргнути морамо, извињује и правда и каже: „Ипак је то лепо било“. Или да говоримо са народном песмом: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. У време пред рат, у време својих византијских намена Бојић је читао Дила. Исто као што је скупљао податке из Вуковог Рјечника, реч по реч да створи звучни мозаик исто је тако тражио од сувопарнога и кориснога Дила, податке за мозаик догађаја. Он је био обузет идејом да пошто нам треба Византија, онда се треба што боље потковати и 143