Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 141

Суштина поетике | часопис за књижевност форме које то не исказујују у први мах. Љуба Јовановић није тражио у локалним стварима локални проблем него је кроз целу историју наилазио само на иста начела о техници врховне управе и свих управа малих и средњих, и нарочито заштитних органа. Тако је Љуба Јовановић видео у Византији кроз све њене трзавице и по личе ипак само низ начина да се до власти дође или власт одржи. Та Византија како ју је тада Бојић видео преко Љубе Јовановића, била би једно вечно поприште властољубља дато само у формама за нас мање приступачне али ипак одгонетљивим. И ту није било песничкога смисла и песничке истине, мислим врховне и пречишћене истине, али је било читав мравињак убода за потстицај на тражење аналогија међу којима су могле бити и песничке. Власт не истима — чак ни песничка: то беше нови кључ Бојићев за испит савести. Али у првом штуром периоду то не беху чак ни аналогије него се просто, рекосмо, тражило оправдање, износила хвала, на основу извесних облика верских и других који су у садашњости сматрани као ништавни мрачни. Ту је била антиномија и слом Скерлића. Он није никада смео да иде до краја противу једне фикције када је ова била корисна. Он је уништавао фикције — које нису сметале. Друкчије је радио Новаковић и Руварац и цела школа честите и узбуђене али трагичне српске интелигенције. Скерлић није био трагичан. Новаковић је уништавао чак и корисне фикције, чак и такве где се није знало смеју ли се уопште и додиривати. Зато има у Новаковићу и свима интелектуалцима србијанским те врсте нешто болно и трагично и нешто за ова времена плодно. На оној чуци у Арбанији разговарасмо још Бојић и ја каква ће бити поезија идућих дана. Бојић је видео рођење Нове Епопеје. Ја сам видео пригушеност и мистику. Ја сам тада такве стихове и носио у себи. Не пригушеност ропску, него пригушеност интимну, као покушај да се нађе ново дејствовање душевно, далеко од 141