Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 140

Суштина поетике | часопис за књижевност Једна слатка лаж лежала је не само у Бојићевом покушају правдајуће Византије. Та лаж много више била је код Скерлића, који је ову Византију одобравао. Лаж сахарина. Јер народ, најзад, у својој борби за опстанак има права на велика сретства до којих долази наивном интуицијом. Интелектуалци пак, ако нису наивни, немају права да се наивности играју. А Скерлић није био наиван. Он је презирао све црквено, једним благодејанским рационализмом позитивистичке паланке и апотекара Омеа. Он је са осмејком гледао обреде и чак кад је мислио на религију осећао се виши и лепши, што није у њеном дохвату. А када је већ имао тај позитивизам онда је требало да покуша и прошлост да прожме неким напором сагласности и сазвучности. Место тога, из разлога целисходности он је допуштао религију и блесак у прошлости као корисне за понос садашњости. И то их је допуштао без свакога проникнућа. Он је могао да и у тадашњој религији потражи старе вечне проблеме и садашње проблеме, који су се само према добу и према поднебљу морали да преоблаче у разне обредне и религијске битности. Скерлић је некритички и утилитаристички примао рекламну Византију и за њу потстицао Бојића. Када сам у одступању кроз Арбанију, као водник са тридесет гладних војника на некој чуци срео Бојића, тешко болесна у цивилу као писара Министарства полиције, опет смо разговарали читава три сата, што смо били заједно, о Византији и о проблему њенога уобличавања кроз наше ремек дело. Тада је Бојић био већ нешто под утицајем свога министра, необично умнога Љубе Јовановића, који је такође био позитивиста оне радикалске врсте, као и Скерлић али је кроз историју стално и истрајно тражио слична и утврђена искуства и аналогије. Љуба Јовановић није веровао у апсолутни почетак. И тако је Љуба Јовановић не само Византији него и у свакој другој историји тражио проблеме владања, технику спречавања буне, технику управе, кроз 140