Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 138

Суштина поетике | часопис за књижевност И З ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СКЕРЛИЋ И БОЈИЋ | СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР Визaнтија је за Бојића била нешто слично староме блеску који се опомиње у народним песмама нашим. Народне песме наводе блесак старог царства као доказ нашега права на будућност, као доказ да смо и ми нешто имали и створили. Ту се није мислило улазити у суштину блеска, у анализу зракова, него је блесак из прошлости узиман само као доказно средство. Тако су у духу народне поезије и ширећи њене потајне аргументе, радили и други наши песници. Они су увек хтели да докажу да ми нешто вредимо већ и по томе што смо некада толико вредели и некада били тако моћни и тако блистави. Дучић је у овоме стилу измишљао своје царске фантазије. Оне нису ниуколико потекле из духа онога времена, или из критичког или интиутивног погледа данашњице на та времена. Дучић је замишљао једну прошлост којом би се могао похвалити пред странцима, па и пред рођеним својим народом. То није била аутентична прошлост него једна рекламна прошлост. Тако је Дучић измислио да је главна брига царице на двору цара Душана била да примети једну бору бриге у погледу Силнога цара. Тако је Дучић компоновао читав низ мотива из којих се види сјај, блесак па ако хоћете и то да смо ми били много отменији него други. Ако је реч о некој старој цркви онда, човечански говорећи, ни један од тих песника није ни помислио да се у тој цркви побожно помоли Богу као што су то радили претци, нити да се бар у тихом надахнућу пренесе у старо доба и његове грчеве и поносе, него је сваки тај песник готово американски хтео само да утврди шта та црква вреди, (ако не у новцу а оно у поносу) има ли она у историји 138