Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 136

Суштина поетике | часопис за књижевност расклопљене и савијале су се око белих зуба и подрхтавале у лаком, једва приметном грчу, као од помисли на полузрело воће. Велика, сјајна лепота која сама себе не зна. После тог сусрета, вративши се кући, Осман је наставио с ранијим начином живота. Али, једном виђени осмејак горео је у њему, и само у њему, упоредо са свешћу. Временом, запао је у неко хипнотичко стање, обављао је све послове уз присуство тог чудног пијанства, свуда га је пратила љупкост девојчиног осмеха, стварајући у њему сигурност нечијег присуства. Опседнут том лепотом, младић је заборавио да је то била стварност, ни помислио није да ту девојку може наћи и запросити је. Њему је била довољна та етеричност осмеха задржана у свести. А онда је дошло до слома. Сав тај надстварни свет срушен је у једном замаху, онога дана када је Осман, да би задовољио упорност мајке, дао пристанак за женидбу. Исте вечери, када се враћао кући, Осман је осетио да му нешто недостаје. Осмејак! Није га било више. Прекопавао је у себи не би ли опет осетио ваздушасто блаженство његовог присуства. Међутим, нема га, а добро се сећа да је постојао, да га негде има... И чини му се да би, кад би отишао до оног угла осмејак плануо поново. Тако је почела она његова бесомучна, свакодневна јурњава улицама, која се редовно завршавала истим осећањем да је нешто изгубљено. У његовој свести остало је само сећање на изгубљену присутност неке лепоте. Настављао би да је тражи. А кад једном крене онда већ после првих корака заборавља и себе и свет и не може више да се заустави. Ето, ту одмах, у суседној улици, чека га лице лепоте и њен осмејак... Још један угао, још један. Не, тај није. Али идући, можда. Поред рецимо Алије Ђерђелеза, и Осман је један од оних Андрићевих ликова поражених лепотом жене, недокучивошћу њених покрета и оног флуида, лаког и изазовног, што лебди око ње. Ту нема повратка у заборав. То је оно што уђе у крв, у свест, бије у дамарима. Лепота осмеха, 136