Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 130

Суштина поетике | часопис за књижевност У ПОНОРУ СТРАСТИ И опет ми душа све о теби сања, И кида се срце и за тобом гине, А невјера твоја далеко се склања, Као тавни облак кад са неба мине. 12 (Алекса Шантић) Навиру слике пред очима бјегунца, ко зенитна сјена нада је све мања, уплакано лице грију зраке сунца и опет ми душа све о теби сања. Прошлост се враћа кроз жуборе ријеке, романтична пјесма у разбору сине, праскозорје буди мистерије неке и кида се срце и за тобом гине. Док маштам о нама љубав ме преплави, чежња си и муза опијеног стања, та љепота њежна мрачну тугу смлави, а невјера твоја далеко се склања. Због тебе се топим у понору страсти, уз задњу жељу реалност се расплине, у сновиљу тону забрањене сласти као тавни облак кад са неба мине. 12 Алекса Шантић: И опет ми душа све о теби сања (прва строфа) 130