Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 127

Суштина поетике | часопис за књижевност Н ЕЗНАНОМ ЈУНАКУ | Д ИЈАНА Т ОШИЋ Не тужим што ми се са поља равна вратити нећеш, већ што ти очи последњи пут нећу склопити. Можда ти ни главу не бих нашла, одсечену кривом османском сабљом. Не плачем што удовица постах, а ни венчанице не обукох, већ што ће ти над кровом куће јато црних гавранова летети, што ћеш лозу прекинути. Ридам што наследника не остави да ти главу освети. Косу чупам што ти гроба нећу знати, нити имати где крстачу забости. Није мени што ти историја име неће памтити, већ што ћеш ову светињу, са Христовом крвљу и телом причешћен, узалуд да браниш. Пашћеш на Видовдан, уздигнуте главе, поносан и пркосан као прави Србин. Пепелом се посипам испраћајући те у смрт неминовну. Ни лета, ни јесени видети нећеш. Одлазиш ми, а знаш да ми се вратити нећеш. Мајка ти већ црнину обукла, а мени припремила. Са осталим јунацима, уздигнуте главе, праћен тек скованом химном у бој ми крећеш. Знам, идете образ да браните, јер о њему се не преговара. Као жртву себе дајете небесима, за нека будућа колена и још веће царство. Ваше главе на боље место данас иду. Прве ударце метала о метал пронесе вихор до наших зидина. Дрхте нејака женска тела, сузне очи бришемо. Руке не слушају, па се само у молитву склапају да вас не муче, нека бар достојанствено погинете. Мешају се наше и заставе тих ала, више не знамо ко је кога посекао. Гавранови беже па нам глас доносе. Падоше обе владарске главе. Да ли да тумачимо то као пораз или као победу? Пролисте крв и главе дадосте своје, у нади да ће боље дане Србија да види. Не дадосте оно што је наше, што зелене змије хтедоше одузети, а дадосте им и више од тога. Велика је светиња имала да се брани, а шта ће нам од ње остати? 127