Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 118

Суштина поетике | часопис за књижевност савремене суочености са глобалном алијенацијом и угроженом интимом. Раскид између субјеката/објеката настаје услед немогућности одржања еквилибријума, равнотеже између родних сила у простору песме. Тада наступа тренутак за радикални заокрет, за прекид: Све сам написала два реда ниже. / Више не желим / да приђеш ближе. / Једном се морало стати. /// Сањарење твори круг око песничке рукотворине Биљане Ђоковић. Њиме зачиње а завршава збирку. Ониризам у њеној поетици има сакрални статус, он је интермедијалан што се лако визуелно маркира у стиховима: Нека се не љуте сликари снени, / посувши прахом, уљем од лана, / њихов је шапат прекрио вапај / и корак лаган / згужвао смели. / (...). Тишина као опозит оглашавању, оставља траг. Она је неречено Друго, табу у тексту који настаје у дуготрајним љубавним тежњама и чежњама којима је однос обремењен. Зато се после стихова: Твоја тишина мени је света, / ја само облаке газим./// једино може ставити тачка. Ћутња као еманација тишине налази се на селимовићемовском трагу губитка: Имам тишину за сведока, / па како и буде. / Ћутање понизи ил' уздигне, / помери саставе, / сломи и најјаче, / разбуди уснуле људе./ (...). Покровитељски однос лирског ја извире из емпатичног односа према људима, мелахоличним и усамљеним. Уживљавање и узбуђење као контраст заустављености и резигнацији у функцији је подизања енергије текста, како на конотативном нивоу (жарење маште) тако и на денотативном, дословном нивоу: Ноћас си угасио стих. / Нагло је плануо / варницом праћен. / (...). Фазе стваралаштва песникиње могу се назрети из начина компоновања збирке. Препарацију, започету радом базе мисли која се варира на теме љубави, остављености и узбуђености, пре свега, инкубација идеја спецификује у одређену песничку слику са доминантним симболом (водом, 118