Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 116

Суштина поетике | часопис за књижевност сенку, / пресече, / покида дахом речи твоје. / Неко ти затвори вече! Знакови прате наш животни пут, али и заблуде. Посебно болне су љубавне а о томе се и овако пева: Он није твој. / То мораш знати. / Никада цвет ни травке влати. Заборав је за лирског субјекта лековит. Императив мушког, анимусног разумевања женске аниме, пулсирају читавом збирком песама Биљане Ђоковић. Инкохерентности у структури андрићког елемента заправо су потврда жудње за употпуњењем, за женом, која се једино може задобити поштовањем. Другим речима: Одај ми почаст јер крећем сама. / Дала сам много, остаје ситно. / Подигни руку дланом ка сунцу, / испусти уздах, још ми је битно! / (...). Јукстапозиција, у коју Ђоковић ставља лични мир и свеопшти лажни пир, извор је поетских тензија у простору песме. Пурификација јаства представља телеологију постојања лирског субјекта у окрутном свету а она је изражена речима: (...) / Дочеках дан / божији дар. / Постадох чиста. / У боји мрака / каљуге мутне, / препознах / зелени вир. Кривица, константно преиспитивање лирског ја и самоподршка, кардинални су ослонац у ходу жене ка ослобођењу од љубавног ропства. Суочавање са сопственим одразом, одбијање самообмањивања и откривање свету онаквим-каквим-ја-јесте, песникињин су императив. У свему томе она достиже идеал калокагатије, јединства лепог и доброг, естетичког и етичког. Луст принцип, принцип задовољства руководи жену кроз емотивно манипулисање у љубавној вези. Оно признаје: Морам ти признати нешто. / Ја сам те слагала јуче. / То да сам смирена / док срце туче / и да ме сумње / више не муче, / да бисмо остали пар. / (...) Либидинозност, каткад суздржана, каткад експлозивна, ритмично пулсира песничким ткивом. Љубавни покушаји уносе наду у могућност остварења сједињења два тела у једној души. Пут до спајања лежи у говору, у речи: Хајде да пробамо још један круг. / Осећам вече / и 116