Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 115

Суштина поетике | часопис за књижевност посвећујући се ситницама: Где су бехари, / пахуље ситне, / с мога чела? Време и његово мерење представљаjy другу димензију песникињиног хронотопа. Позитивна валенција коју ја обраћа према времену има за циљ оријентацију ка искрености у љубавном односу: Измери сате / погледај слике (...) / Размисли мало. / Тако смо лажни. / (...). Љубав смо само дотакли. / С почетка ни корак макли. /// Гушење љубавне комуникације песникиња минуциозно слика у свом лирском изразу. Дисоцијативност и деперсонализација указују на емотивну и егзистенцијалну угроженост лирског субјекта који, мучећи се, проговара: Гледам те само како се рушиш, / падаш све брже. / Нервозним гласом / питања гушиш. / (...) Ја ћу да прекинем, јер видим ти нећеш! / Разлоге слутиш.... Дуга је елемент света предметности тринаесте, веселе песме, а она служи да би се одагнала имплицитно учитана трискаидекафобија. Песникињин дајмонион чува је од освете: Ноћас ти нећу написати песму. / Скренућу мисли на нешто друго. То нешто друго представља дивинизацију душе у морском, лунарном амбијенту. Ђавољи су, на другој страни, хтонски призори, које Биљана Ђоковић тка када бди над зебњом, од које постаје све већа, наткриљујући страхове у ноћи пуног месеца. /// Eмисија страха је и одашиљање сигнала самосвести који жену чува од добровољног ропства: Тамо да дођем, / у ону таму, / тамницу где си ме / гурнуо саму / да чекам? / (...). Егзалтирани говор заправо представља суштинско интринзичко својство побуђеног сопства и доказ да се витализам налази заправо у побуни. Животни пут којим ходи наша поетеса није пут жртве, већ пут борца, указивача на људе-предаторе, којима је јединка у друштву свакод BBBBBBFFBBBBBBBBB̃BBFcBFBBBBBBBF BFBB+BBFgBԃBFF BFcF FFBFBFoBBBBwBBBF BԃBFFBBԀBBЃFBBBԃFBBBBBBBBFB(