Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 112

Суштина поетике | часопис за књижевност Одричем се правде и поштења, од тога нисам видео добра до сад, без трунке вере и поверења, ја свуд за собом вучем свој јад. За лажне наде више и не хајем, колко су ме пута слагале до сад, у блату и мемли заувек остајем сваки ми се успон претвори у пад. Само у песмама вешто се крије траг нежне душе која пролази маслаћак сам, на сред авлије, који ће прво псето да згази. Одричем се небеских лепота, својих снова, предрасуда свих... за тренутак чисте свести и минут живота, за тренутак безначајни, да довршим стих. Јавно се одричем сваке истине ја, кô сви сужњи, сањар без части, у царству снова од паучине, стрела у пети свакој власти.  112