Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 106

Суштина поетике | часопис за књижевност Из дубина златних кад искра засија, под мјесецом будним заставим се и ја, обадвије руке пут вјечности дижем, да скупини силној распјевана стижем. И на чело кола као вила станем, у освиту раном кроз даљине банем.  МИЛОСРЂЕ И ноћас сам зашла у умове твоје, вијугама харам кô музика појна, веле б'јеле ноћи – нек се душе споје, а ја њима опет – њега сам достојна. Па ти мјесто пјесме уздасаје пратим, из очију жутих све поноћне свице, пожудно ме чекаш да молу навратим, и њежније гладиш моје мало крилце. Не шири ми десно, нек кроз таму гори и остави трага чим узлети зори, a л'јево ће чарат' те сребрне власи да комадић душе од венућа спаси. Кад ти срећна затнем злаћаније перо, а ти ми се клањаш – дошла си ми, вјеро.  106