Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 105

Суштина поетике | часопис за књижевност ДУЖ БИЈЕЛЕ КОЖЕ Труни ми се душом бора твога чела, урезана бразда што ти мудрост дала. Од погледа страсног крену зрнцад врела – винуше се једра што су некад пала. Као прва плавет свих небеса твојих, у затону кришом једна ноћ почива. Прихватише усне па одушке збројих у милосном оку моја зјен' ноћива. Расцвјетала љубав стидно проговара, молећивим гласом – жељу изговара, док образи горе, румен боју крију. Дамари се чују к'о бубњеви бију, дуж бијеле коже све слаткасто трне, не да ова језа да јој туга сврне.  ЗВЈЕЗДАНИ ДРХТИ Утрнуле зв'језде, крај мјесеца ћуте, у збијено коло скупила се свака, пригушиле св'јетла која и не слуте, да радости газде у примирју мрака. Кад би ове уре на тренутке стале, таложиле наде у пустоши ноћи, даире би срца звекетом играле, лако би им било љепоту домоћи. 105