Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 104

Суштина поетике | часопис за књижевност Да свјетини мучној кажем кол'ко треба, искушења многих подно овог неба, и битака дугих до крајњега часа док у мени има и воље и спаса. У болу се, душо, падима не подај, а успону своме све мирније ходај.  ПОВРАТАК ДОМУ Из далеког шибља огласи се соко, облећући дуго прадједово легло, тада ми је сузом заиграло око, нешто ми је душу одједанпут стегло. Кренуле су росе низ образе бјеле, јецала сам дуго у подножју брда, рекле су ми птице, путем су ме среле: „Плачи вило горска, ниси срца тврда.“ Папратима младим брисала сам очи, корачала лазом, скупљајући моћи, да јуначки стигнем до очева прага, ту гдје орах чами, гдје га трује влага. Кад сам пришла кући вриснула сам јако и камен је древни из темеља плак'о.  104